Blog

ODGOVORNOST ZAPOSLENOG ZA ŠTETU – ADVOKAT ZA RADNO PRAVO

U domaćem pravu zaposleni odgovara za štetu koju na radu ili u vezi sa radom namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokuje poslodavcu.

Šteta u vezi sa radom uključuje i štetu usled nerada – učešća u nezakonitom štrajku, ali neopravdano odsustvo sa rada. Domaće pravo predviđa imovinsku (materijalnu), ali ne i neimovinsku odgovornost zaposlenog, niti u slučaju kad je poslodavac fizičko lice (preduzetnik).

Za naknadu neimovinske štete pravnom licu (poslodavcu) nedostaju dve osnovne materijalnopravne pretpostavke: a) mogućnost da novčana naknada ostvari njenu funkciju u ličnosti žrtve b) postojanje same štete shvaćene kao psihička i fizička patnja (samo živi ljudi mogu da osećaju i pate).

Ipak, da bi se zaštitio ugled pravnog lica, “kao mišljenje koje treća lica imaju o njemu”, sud može da naloži objavljivanje presude, objavljivanje ispravke, kao mere publiciteta, kako bi se zaštitio opravdani interes poslodavca u očuvanju poslovne reputacije. Objava presude predstavlja nenovčanu naknadu neimovinske štete.

USLOVI IMOVINSKE ODGOVORNOSTI ZAPOSLENOG

Postoje 3 uslova imovinske odgovornosti zaposlenog za štetu koju prouzrokuje poslodavcu:

postojanje imovinske štete
uzročna veza
osnov imovinske odgovornosti

POSTOJANJE IMOVINSKE ŠTETE

Postojanje imovinske štete se sastoji u umanjenju imovine (novčanih sredstava, stvari i materijalnih prava) poslodavaca – damnum emergens ili u sprečavanju njenog uvećanja odnosno u izmakloj dobiti – lucrum cessans. Može biti direktna – neposredna posledica postupka zaposlenog ili indirektna – posredna posledica postupka zaposlenog (teorija adekvatne uzročnosti).

Zaposleni može pričiniti štetu na sredstvima i predmetima rada koji su mu povereni na korišćenje. Zaposleni može da pričini štetu poslodavcu i ako prekine sa radom pre isteka otkaznog roka, usled čega poslodavac nije mogao da obezbedi kontinuirano izvršavanje posla.

Poseban oblik imovinske štete javlja se kada zaposleni prekrši svoju obavezu nekonkurencije i zasnuje radni odnos kod konkurentskog poslodavca. Zaposleni je tada dužan da nadoknadi štetu ranijem poslodavcu.

UZROČNA VEZA

Neophodno je da postoji veza između radnje (ponašanja) zaposlenog na radu ili u vezi sa radom i štete.
Zaposleni odgovara za štetu koju prouzrokuje na radu ili u vezi sa radom preduzimanjem štetnih radnji ili propuštanjem radnji (neizvršavanjem obaveze rada) koje je bio dužan da preduzme – npr. ne smatra se štetom koju bi zaposleni bio dužan da nadoknadi ako je radio sa neispravnim uređajem pod uslovom da je poslodavac propustio da izvrši nadzor nad tehničkom ispravnošću uređaja.

Šteta prouzrokovana “na radu” nastaje po pravilu za vreme rada tj. u toku radnog vremena i u izvršavanju obaveze rada na odgovarajućem mestu (mestima rada), a šteta prouzrokovana “u vezi sa radom” označava vezu između uloge pozicije i situacije radnika prilikom rada i njegovog štetnog ponašanja, i to takvu vezu bez koje radnik ne bi bio u stvarnom položaju da učini štetnu radnju.

Šteta “u vezi sa radom” se javlja i van radnog vremena i van mesta rada kod poslodavca – na službenom putu, kolektivnom izletu, radno-proizvodnom takmičenju…

U sudskoj praksi prihvata se teorija adekvatne uzročnosti, tako da “ako je šteta nastala usled delovanja više uslova, onda je uzročan uslov koji je tipičan za nastanak štete.” Osim toga, “štetnik početne štete odgovara i za potonju štetu, ako je ona nastala kao posledica zbivanja koje je, po redovnom toku, sledilo prvobitnu štetu, pod uslovom da ono nije izazvano svojstvima oštećenog, višom silom ili radnjom trećeg lica”.

OSNOV IMOVINSKE ODGOVORNOSTI

Osnov imovinske odgovornosti u domaćem pravu je krivica, preciznije rečeno dva stepena krivice: namera (dolus) i krajnja nepažnja (culpa lata), a ne i obična nepažnja (culpa levis). Upravo u odsustvu odgovornosti za običnu nepažnju se i ogleda specifičnost imovinske odgovornosti zaposlenog u odnosu na opšti režim građanskopravne odgovornosti za štetu.

Isključenje obične nepažnje kao osnova imovinske odgovornosti svoje opravdanje ima u socijalnoj pravdi – potrebi da se zaštiti položaj zaposlenih u radnom odnosu, odnosno da se onemoguće obustave od zarade na ime naknade štete (što je bila raširena praksa u prošlosti).

Takođe, ovakvo rešenje može da se poveže sa ovlašćenjima poslodavca da organizuje proces rada, da sprovede odgovarajući nadzor nad izvršavanjem rada (što treba da smanji rizike od nastajanja štete), tako da se greške zaposlenog u toku rada (naročito usled zamora – obična nepažnja) smatraju neizbežnim delom rizika koji snosi poslodavac.

Naime, u uslovima kada veliki broj poslova dovodi do povećanog rizika od nastanka štete, a posebno zbog toga što zaposleni nije ekonomski u mogućnosti da nadoknadi ovakve štete, odstupa se od opštih načela građanskog prava koji za osnov odgovornosti uzimaju svaki oblik krivice, pa time i običnu nepažnju.

NAČELO INTEGRALNE NAKNADE ŠTETE ZAPOSLENOG

Načelo integralne naknade štete je osnovno načelo naknade imovinske štete i njime se postiže svrha reparacije – dovođenje oštećenog u ono stanje koje je prethodilo pričinjenoj šteti. Shodno ovom načelu, šteta se nadoknađuje u punom obimu.

Međutim, ZOO dopušta odstupanje od pravila potpune naknade štete u korist štetnika, ako šteta nije prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom, a oštećeni je slabog imovnog stanja, pa bi ga isplata integralne naknade štete dovela u oskudicu. Odstupanje od integralne štete javlja se kad se veličina štete ne može tačno utvrditi, kada se ostavlja sudu da naknadu utvrdi po načelu pravičnosti, vodeći računa o svim okolnostima slučaja.

U domaćem službeničkom pravu, takođe, visina štete se može utvrditi u paušalnom iznosu ukoliko bi utvrđivanje štete prouzrokovalo nesrazmerne troškove.

NAČELO KOREALNE ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU ZAPOSLENOG

Ovo načelo se primenjuje u situacijama kada više zaposlenih pričini štetu poslodavcu.

Načelo korealne odgovornosti prema udelima znači da, kad štetu pričini više zaposlenih, svaki zaposleni odgovara za deo štete koji je prouzrokovao, odnosno koji odgovara udelu svakog štetnika – npr. više zaposlenih napravi manjak ali se tačno može utvrditi koliko je svaki zaposleni pojedinačno doprineo. Dakle, svaki štetnik odgovara za svoj deo štete, bez obzira da li zaposleni nadoknađuju štetu u nejednakim ili jednakim delovima – pravilo o zajedničkoj deljivoj pasivnoj obligaciji.

Načelo korealne odgovornosti na jednake delove se primenjuje kad više zaposlenih pričini štetu, ali se ne može utvrditi udeo štete koji je svaki zaposleni ponaosob prouzrokovao, u kom slučaju se smatra da su zaposlena lica jednako odgovorna i štetu nadoknađuju u jednakim delovima – npr. dva zaposlena su nesavesnim rukovađem pokvarila mašinu za rad ali se ne može utvrditi tačan doprinos svakog od njih.

NAČELO SOLIDARNE ODGOVORNOSTI ZA ŠTETU ZAPOSLENOG

Načelo solidarne odgovornosti znači da ukoliko je više zaposlenih prouzrokovalo štetu, svaki zaposleni odgovara za celu štetu, a zaposleni koji naknadi štetu poslodavcu stiče pravo regresa prema ostalim zaposlenim, srazmerno visini njihovih udela u šteti, a ako se udeli u šteti ne mogu odrediti, na svakog zaposlenog dolazi jednak deo.

U domaćem pravu solidarna odgovornost zaposlenih postoji ukoliko je više zaposlenih prouzrokovalo štetu krivičnim delom sa umišljajem (najviši oblik krivice) – npr. više zaposlenih kao saizvršioci učine krađu sredstava za rad.

Ovaj vid odgovornosti se utvrđuje na osnovu pravnosnažne sudske odluke u krivičnom postupku. Kada jedan zaposleni ispuni obavezu prema poslodavcu, gasi se obaveza svih prema poslodavcu, ali zaposleni stiče pravo regresa prema ostalim zaposlenima.

Za više informacija o ovom, kao i o drugim pitanjima iz domena radnog prava, možete kontaktirati advokata.

Share this post

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *